Vreme u kojem živimo je vreme tehnologije, koja je dostigla izuzetno visok nivo razvoja i postala široko dostupna. To je na mnoge načine olakšalo naše živote, međutim, u bitnim momentima nam je poremetila svakodnevicu, što nije zanemarljivo.
Odrasle osobe su u stanju svesno da razmišljaju i prilagode se situaciji, a primenu tehnologije da usmere u svoju korist, za razliku od dece koja to ne mogu, pa se štetan uticaj „pametnih“ uređaja negativno odražava na njihov razvoj. Iako se roditeljima nekada čini da bez ovih „pametnih“ pomagala nije moguće „vaspitavati“ dete, jer je dete pred ekranom mirno i zadovoljno, upravo je u ovoj vrsti „zabave“ problem, jer može da izazove razvojne poremećaje kod dece. Zato je od izuzetnog značaja sprečiti ovu pojavu i pre nego što se desi, na sve moguće načine …
Velika grešaka današnjih roditelja je što oni vrlo često pribegavaju upotrebi ekrana kako bi animirali decu dok obave i pozavršavaju raznorazne obaveze, malo odmore ili da bi „umirili” decu koja su uznemirena ili zahtevaju pažnju u momentu kada nemaju mogućnosti i kapaciteta da je pruže. Međutim, onog trenutka kada se detetu mlađem od 2 godine da „pametni“ uređaj da bi se ono umirilo, možda „kupe“ sebi par minuta mira, ali izgube mnogo više, naročito ukoliko se ta praksa iznova ponavlja.
Šta je deci toliko zanimljivo kod „pametnih“ uređaja?
Treba imati u vidu da dete nema nikakvu kontrolu nad vremenom koje provede i sadržajem koje gleda na telefonu, tabletu ili računaru. Ono prima previše stimulusa istovremena, koji ga bukvalno „opijaju”, u toj meri, da mozak ne može da obradi svu količinu informacija, koja mu stiže, što utiče da se kod deteta pojačano luči hormon „dobrog raspoloženja“ – dopamin, pa usled prevelike količine izlučenog ovog hormona, svaki sledeći put detetu je potrebno još tih stimulusa da bi osetilo taj, dobro poznati „wow efekat”, što je suština na kojoj se zasnivaju sve vrste zavisnosti…
Sličan efekat bi se mogao izazvati kod deteta kada bi ono rešilo neku slagalicu ili našlo rešenje za neki „problem“, npr. složi kulu od lego kockica, ali efekat, koji bi se izazvao bi bio znatno manji, nego kada se primenjuje „pametni“ uređaj, pa dete bude nezadovoljno i traži one stimululse, koji su ga onoliko oraspoložili…
Vremenom dete postaje nezainteresovano za igranje i igračke koje mu se nude, a kada je dete nezainteresovano za igre i igračke, postaje uskraćeno i za učenje, jer se dete razvija usvajajući znanja i veštine istraživanjem i igranjem
Pomeranje prsta po ekranu može delovati zanimljivo, a kod roditelja čak i da izazove ponos, jer „šta sve njegovo dete ume sa telefonom“, ali dugoročno gledano, detetu ne donosi ono što mu je potrebno, a može da uzrokuje i višestruke posledice po fizičko i mentalno zdravlje, naročito ukoliko se ovo dešava u periodu ranog razvoja, u prve dve do tri godine života deteta.
Koje su posledice koje se dešavaju kod dece?
- Kašnjenje u razvoju govora
- Poremećaj pažnje
- Poremećaj ponašanja (npr. česti tantrumi koji traju duže);
- Otežana socijalizacija
- Nereagovanje na stimululse iz okoline
- Neodazivanje na ime;
- Senzorna disfunkcija – to je recimo kada dete koje gleda u ekran dok jede, pa ne oseća ukus i teksturu te hrane, jer je mozak zauzet nečim drugim – mehanički žvače i guta hranu…
- Slabije razvijena motorika (i gruba i fina);
- Nezainteresovanost za okolinu.
Sve naborojano deluje kao da se radi o znacima pervazivnih poremećaja, kojima pripada i autizam (ekranizam). Poremećaji su veoma slični, jer dete u ovom najvažnijem razvojnom periodu života (do tri godine) provodi vreme uz ekran umesto uz govor ljudi oko sebe, vršnjake, u igri, istražujući prirodu i svet oko sebe.
Deca su pravi mali istraživači, koji svojom radoznalošću dobijaju mogućnost da se razvijaju, da iskuse svet oko sebe, jer radoznalost je jedan od najvećih pokretača saznajnog razvoja. Za dete je jako važno da potrči, da se saplete, padne, ustane, popne, siđe, … oseti teksturu trave i betona, zemlje i peska, da uskoči u baricu i pokvasi se, baci loptu drugom detetu, a potom pokuša i samo da ispruži ruke i uhvati loptu.
Ovakva iskustva dete koje sedi pred „pametnim“ uređajem nema, jer njihovo korišćenje ne zahteva nikakav fizički angažman i napor, osim jednostavnog povlačenja prstom po ekranu…
Fizički neaktivna deca kreću u školu sa smanjenim sposobnostima, što dugoročno utiče na pismenost i napredak u obrazovanju, jer pokret (igra) aktivira lokomotorni sistem deteta, podstiče mozak na rešavanje problema u kretanju i povećava sposobnost učenja i logičkog povezivanja.
Sem očiglednih razvojnih poremećaja, boravak pred „pametnim“ telefonom, tabletom ili pred računarom, dovodi do velikog porasta broja gojazne dece poslednjih godina, koja imaju poteškoće sa uspavljivanjem i imaju poremećaje kvaliteta sna. Deca imaju sve više posturalnih problema i deformiteta kičme, takođe je sveprisutniji poremećaj razvoja očiju i vida kod dece.
Deci je potrebno druženje i interackcija sa vršnjacima, a uz pametne uređaje toga nema, što posredno utiče i na socijalizaciju i društveni život deteta, pa tako u starijem uzrastu može da uzrokuje pojavu depresije, melanholije, anskioznosti, poremećaja pažnje, zakova autizma, bipolarnog poremećaja, psihoze i problematičnog ponašanja dece i adolescenata…
Deca uče iz primera koji imaju oko sebe. Ako su im roditelji stalno pri telefonu ili drugom „pametnom“ uređaju, dok su im u blizini deca kojoj treba „pažnja“, a ne dobiju je od koga i kada treba, očekivano je da će i deca usvojiti obrazac ponašanja svojih roditelja, kao normalan?!?! Deca će umesto sa roditeljima, početi da se vezuju za uređaje i vremenom će stvoriti zavisnost od tih uređaja, a svako oduzimanje, zabrana ili osujećenje deteta u daljoj primeni telefona, kod deteta će izazivati napade besa i agresije…
I šta nam je činiti?
- Dete u razvojnom periodu uopšte ne treba da bude izloženo uticaju pametnih uređaja (do 3 godine).
- Kasnije može da se „dozira“ na kraći period vremenski period (npr. do 30 minuta na dan), pri čemu roditelji treba da budu uključeni i da prate sadržaje koje dete gleda, te da primenjuju opciju na „pametnim“ uređajima za „kontrolu dece“, ne samo po pitanju dužine korišćenja, nego i sadržaja koji deca mogu da prate.
- Ponudite detetu sadržaj zanimljiviji od telefona – idite u prirodu, izmišljajte zajedno neke igre, rešavajte zadatke, čitajte knjige, provodite vreme istražujući „svet oko nas“
- Uključite dete u dnevne obaveze – kuvajte zajedno, pravite kolače, praznite i punite mašinu za suđe ili veš, … kroz igru dete najviše nauči
Ukratko:
Dajmo detetu šansu da raste i da se razvija sa svim potencijalima aktivnog i kreativnog bića.
Usmerimo ga na igru, na istraživanje, na pokret.
U zavisnosti od uzrasta deteta i mogućnosti, važno je da se roditelji potrude da dete vreme provodi što više napolju, da hoda, trči, penje se, silazi, uskače u barice, da primećuje predmete, pokrete, zvukove, da istražuje…
Dozvolimo deci da upoznaju svet u kome živi, biljke, životinje, da razvija empatiju, toleranciju, svesnost.
Na roditeljima je da odgovore na sva pitanja kako najbolje umeju i znaju, da svoje dete uče životu i svemu što ga zanima.
